О српском врховном богу / О Божићу и Слави

О старим српским боговима немамо ми, као што је познато, никаквих непосредних докумената – ни домаћих, ни страних, ни савремених, ни доцнијих; немамо, другим речима, у рукама ништа. Очевидно је, дакле, да ти богови, ако их је било и уколико их је било, припадају времену које је за нас преисторијско, и да се питање о њима не може ни решавати уобичајеним историјским методом. При свему томе, наш положај, ма колико да је неповољан, није безизлазан. Наука о религији ипак је у могућности да другим путевима дође до потребних сазнања и донекле реконструише нашу митску прошлост. На овом месту биће учињен покушај да се ближе одреди личност старог српског врховног бога, његова природа, област и функције. У вези с овим, биће говора о врховном богу код осталих Словена, и код других индоевропских народа.

Пре него што бисмо, међутим, учинили ма какав покушај, морамо дати одређен одговор на једно начелно питање: наиме, да ли је стара српска религија уопште знала за богове? На то питање има се, јасно и без колебања, одговорити да су Срби, у времену које је претходило хришћанском, извесно имали представе о личним боговима. На овакав закључак дају нам право, пре свега, општа посматрања у оквиру историје религије. Утврђено је да богови, са широким функцијама, са одређеном индивидуалношћу, са личним именима, и са другим особинама које их као богове карактеришу постоје и да су постојали и код много примитивнијих народа но што су били Срби пред свој прелазак у хришћанство. У тој тези слажу се сви истраживачи, без обзира на правац коме припадају: и филозофи, и етнолози који су испитивали религије данашњих „природних” народа, и филолози који посматрају ствари у историјској перспективи.